(VAZD)UH

do dvanaest sam običavao da se plašim popodneva

navijao sat u osam da mi ne bi propadalo jutro
kao da sam čovek od želja
okretao ključ u desno
kao da bi neko pokucao na ta večito zaključavana

vrata

od dvanaest sam običavao gledati kroz prozor
na put kojim niko ne prolazi
i granu na kojoj bih čekao goluba
i jeo vazduh jer toliko si mi dala
golub nije došao
od vazduha se ne živi
noću sam običavao ništa
slušao bluz i ostareo
vazduh je postao sparan
morao sam nestati i nestao sam
vrata su morala ostati zaključana
ohrabrivala me je misao da neće biti nikog da ih otključa
kao da bi neko zakucao

nestalom, rijeka je napravila sačekušu
neki gradovi umeju da čekaju
video sam čehovljevog galeba i to me je razoružalo;
umetnost je samo ako ti okrzne dušu
u jednom riječkom stanu ostavio sam jedan ključ
od prozora, fotografiju čoveka koji hrani golubove
i vazduh

izašavši bacio sam poslednji gled na taj prozor
na njemu je stajao golub,
zamišljao sam kako miluje moj vazduh

JABUKA

ja sam jabuka

i ima mnogo krvi na njoj
i ti si jabuka
i na njoj ima mnogo krvi
kad otpadnemo i pokupimo se, prizemljeni
postaćemo čudna mešavina
to je možda jedini način da stresemo prljavštinu
treba da saznamo te jabuke
kakva su im semena
kakvi su ih crvi jeli
i da je zrelost jednaka prizemljenju
iako to možda plaši
treba da želiš da znaš sve i da upoznaš i crva;
taj pomno bira zdravo meso
imamo li drugi zadatak do da budemo hrabri
ne
šta god da je zemlja
pravo na nju je prirodno
gravitacija ima svoje želje
jabuka ima granu stablo koren list
i peteljku

stendalov sindrom (ogråtna tårar)

otišla sam u svet

i tamo je sve bilo toliko lepo i superiorno rupi

iz koje sam potekla

mogla je da me radraži gospodska haljina iz izloga

ili vitak kišobran u ručici stare bake

toliko da me razdraži da sam morala odatle da pobegnem


vratila sam se kući i odlučila da postanem

obućarka


nakon trideset godina

upoznala sam renata karamehića

pisao je stihove i slušao dilana

ispričao mi kako je i on imao

stendalov sindrom

i da je zbog njega odlučio da postane obućar


pošto sam pročitala hazarski rečnik

podelila sam utiske s njim:

ova knjiga je tako jebačka,

lavirint, ne mogu da izađem iz njega


renato me je uzeo za ruku i rekao:

pa kako izaći iz rečnika


tako moje suze ne izlaze iz mene

ja sam njima lavirint

koljaju kroz mene kao muka

zaglave se ovde-onde

pa me svaka tačka na telu boli

svaka tačka me na telu boli

i uči me kako

boli neisplakana suza














(telo nije znalo kako drukčije da izbaci iz sebe boli, pa je moralo da dobije STENDALOV SINDROM, da se nekako oslobodi od neisplakanih suza, pa je reklo svojem vlasniku: evo ti lepote, od nje je okej da se plače)

tužne ptice lete oko mene

džejni tomanek

 

tužne ptice lete oko mene, a kavezu je otvorena vratnica

tužne ptice lete oko mene, tmurno je i turobno

kao da je čitavu noć vrela kiša

kao da je deltu nemoguće poplaviti

zašto si onda ti ptico, poplavljena

tvoje perje razigrano, iscrpljeno je palo na zemlju

mokro,

preplavljena ptico, tvoje perje neće da se vrati tvojem krilu

otrgnuto meso tvojem krilu neće da se vrati

tvoja krila se ne šire

i zato kiša pada i pada i pada

čitava vaseljena plače

i moraće da poplavi deltu




ako je spasilac na putu

bog će srušiti sve drveće i zakrčiti put

ne sme biti spasa

možda je uništenje - spasonosno




a tebi ne preostaje ništa drugo, ptico

osim da zamišljaš let, zamišljaš let

i otkriješ to tajno mesto gde se srećno leti, ptico,

gde se srećno leti, gde su sahranili tvoje gnezdo

pa nemaš gde da odmaraš i sve nešto lutaš lutaš,

mrtva umorna




mora pasti kiša, mora pasti obilna kiša

mora dopreti do svih tvojih usahlih teritorija



mesta gde voda ne dopire

vrtoglavica

 

nekada sam bila nesrećna i usamljena

tuga je obavijala moje nazeblo telo

koje sam svlačila samo ako bi me neko milo

pogledao

tada bih žmurila jako

i ako bi me nešto teralo da otvorim oči

ja bih žmurila dublje

u tom žmurenju osetila bih zanos

vrtela bih se u krug namerno

i ne bih otvarala oči

onda bih odjednom zastala 

vrtelo bi mi se u glavi

a ja bih nastavljala da žmurim

da osetim vrtoglavicu, 

u tom mraku dok žmurim, dok mi se sve vrti

ponekad bih videla dugine boje

u tenucima dubokog očaja

pritiskala bih očne duplje jako

dok se te boje ne stvore

a kada bih otvorila oči sve što sam osećala

ostajalo bi u nekom prividnom zaboravu

ja bih trljala oči

polagano ih otvarala

kao da sam se tek probudila

nadajući da ću tako ugledati nešto drukčije

nešto što mi je promaklo u tom pejzažu

koji me je terao da žmurim

srce

magija je kad neko ne pokušava

da me odvuče od

poniranja u sebe
tu se grejem, tu kuca, srce
kad bih bila svoje srce
prepukla bih, zbog viktorije

ali

ja nisam svoje srce
moje srce je viktorija
ako bi prepuklo, prepuklo bi od
sebe

žal za vranjost

nisam spavala mnogo sati
kad vidim lokaciju dardanä* smejem se
to je te(r)orija zavere
pijem pravu domaću kafu
zahvalna sam što imam dom
mislim na prijateljicu kurda na poslu
koja nema gde da se vrati četrdeset godina
mislim na buenos aires
mislim na to kako je svaki grad nekome u grudima
kako neko negde na svetu svraća u svoj grad
da se odmori
ali kako se odmoriti od lepote
nosim tatinu ispranu majicu
jer nemam drugi veš,
odlučila sam da ne nosim više svoj život
u koferu
mislim na prevaljeni put
i kako mi je jedan poznati čovek na moje
„ja sam varijacija na temu“
odgovorio sa „ti si tema“
moje kretanje tamo-vamo
od tačke x do tačke a
čini me predmetom mojih žudnji
uplašio me je jadran
nije jednostavan i zaista – plaši
jedna žena negde ne spava
jedna žena predstavlja život
onakvim kakvim ga
sanja
vranje buja, zeleni i spava
tu počinjem, tu se završavam
jedino se ovde osećam kao da nisam –

zatvor

Tvoja soba

u tvojoj sobi

pacovi vode ljubav

i viktorija začarana u ćošku kruga

navija da vam rode bebe


u tvojoj sobi

spavaju žene

tvoj grč pored njih

i tvoje usijane planete


u tvojoj sobi

miriše platon i sokratova odbrana

i petar bokun

bojeći svet po viktorijinim nalozima


u tvojoj sobi

raste kikiriki

i ćelije tvojih ruku

selektivno propuštaju ljuspe


u tvojoj sobi

pacovi vode ljubav

a viktorija ponavlja sve lekcije o strukturalizmu

naturalizmu

ksenofobiji

genofobiji

animalizmu

fovizmu

i van gogu dok je slikao suncokrete

i svoju sobu

a mislio o tvojoj

gde pacovi vode ljubav

i rađaju bebe

pred moj osamnaesti rođendan

Zataškana

sve što mogu da budem
već sam sama sebi


odaljena
u ništavnosti svega datog
u ništavnosti svega zadatog
u ludilu
opstanku
gde mi se i reči prepiru


potiru


nema nijedne istine
koju bih mogla otkriti
jer ne postoji ni jedna ista
teškosrž
izgubljena u sebi
ne plačem
samo oplakujem


detinjstvo


iz kog sam jos u stomaku
izašla


ne pitajte me o meni
svi odgovori su davno nestali


utapam svoju tugu
gde joj nije mesto
jer svog mesta nemam


izvinite me
mene odavno nema


živim ostatke svoje
žute i ustajale


neću ni reč zabune
jer je sve zabuna


postaću jasna
kad mi jasno obrazlože moju nesreću


ne znam hoćemo li se uskoro sresti


svi moji i naši susreti su se završili jos u prvoj pesmi
koju sam izgubila


dobro veče želim
rekvijemu mocartovom
što me je jedini primio u svoje skute


večeras odmaram sebe
od sebe


vidimo se u paklu
drage moje zablude

Pesma što pati

Mutno

Iz sivila

Što besno nagriza kožu

I otvara beznađe

Izrasta korenje

Slabosti

Nepredvidivih ideja

Što drhtavo stoje u ćošku kruga

Koji neprestano podseća

Na nešto što ne postoji

I ne može biti

A odrasta s njom

U njoj

Van

Želeći je

A ne poznajući

Tačka

Umazana krvlju

Prljavo uzdiše

I pretvara se u rupu

Jednaku njoj

Praznoj i iščašenoj