KAMENČIĆI U TESNOJ CIPELI
nosim svoju glavu kao tavan
krov prokišnjava i oči mi se napune
nakupi se vlaga
život se u meni ustajao
neko je zaključao podrum na dnu mojih stopala; pete su mi otvrdle i ispucale
istina se protinje kroz pukotine vremena
tako osvane novo jutro
kao da je ona vlaga odvugla
i kao da nisam imala nikakva pitanja da postavim Bogu
i kao da nisam ni o čemu nikad razmišljala
i kao da me nikada ništa nije mučilo:
sunce se bezazleno probija kroz jelke
sunce se bezazleno probija kroz neustrašive jelke
i upadne mi njegov sjaj u oči
toliko da mi oči zasuze
ima li spasa od suza, ne
eh
možda nekad napokon dođu do podruma
i poplave sve što me mori
skoro sam otkrila da sve dubine do kojih dođemo - nisu zapečaćene
već se sve više produbljuju
sve
se
više
produbljuju
ne ostaje mi ništa do da budem hrabra
iako bih posustala svakog trena
i poželela da budem troma
da se zavalim u kauč,
dignem noge na sto
uzmem nešto da grickam
i gledam neku besmislenu seriju
da ubijem vreme
i da se nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
ne dosetim da postavim pitanje
da li hodam ili se krećem
što me neko ne ćušne, i ne kaže
‘alo što si se sva uozbiljila
ali ko da ćušne ovo stvorenje
što putuje - samo
ko da očisti tavan od zaturenih sećanja
ko da nađe ključ od podruma
i iz njega izvuče kamenice
teške kao kamenčići u tesnoj cipeli
misli me more kao mokra čarapa
