nekada sam bila nesrećna i usamljena
tuga je obavijala moje nazeblo telo
koje sam svlačila samo ako bi me neko milo
pogledao
tada bih žmurila jako
i ako bi me nešto teralo da otvorim oči
ja bih žmurila dublje
u tom žmurenju osetila bih zanos
vrtela bih se u krug namerno
i ne bih otvarala oči
onda bih odjednom zastala
vrtelo bi mi se u glavi
a ja bih nastavljala da žmurim
da osetim vrtoglavicu,
u tom mraku dok žmurim, dok mi se sve vrti
ponekad bih videla dugine boje
u tenucima dubokog očaja
pritiskala bih očne duplje jako
dok se te boje ne stvore
a kada bih otvorila oči sve što sam osećala
ostajalo bi u nekom prividnom zaboravu
ja bih trljala oči
polagano ih otvarala
kao da sam se tek probudila
nadajući da ću tako ugledati nešto drukčije
nešto što mi je promaklo u tom pejzažu
koji me je terao da žmurim
