različite, dve istoće

 

nije da nam svemir uskraćuje nešto

nego nam sve daje kada mu je vreme

jagode u leto

žir u jesen

zrake sunca na mraznoj travi u rano proleće

novogodišnje čestitke u zimu

svemir nam daje sve kada dođe vreme

ne oblačimo se u omiljene vunene haljine

ne nosimo omiljene rukavice 

kada nam je toplo

od topline se i umire: moraš upoznati meru

moraš umeti da vidiš različitost između dve iste dlake, 

moraš umeti da nađeš dlaku u jajetu

a ne biti dosadan

sve nam se dešava kako je red

sve nam se dešava kada smo redni

u tome je tajna svih veština:

umeti posvećeno pred spavanje češljati kosu

i očešljan utonuti u san:

putovanje na kojem ćeš se pogledati u ogledalo

i nositi punđu

GUBIM SVOJ DAH

u jedno maleno mesto na dnu bića

sklonila sam jednu kutijicu, dva sa dva

natrpala sam u nju sve što je moglo 

ili nije moglo u nju da stane

IPAK JE SVE STALO

sve sam njene stranice dobro zalepila

lepkom visoke kakvoće - blatom

da se sve dobro stvrdne

ali se suze izgleda ne šale

kada počnu da mi

padaju s obraza, 

a ja se postidim

i govorim duboko unutra sebi 

OPET PLAČEŠ

PA MORAŠ LI

SVE PLAČEŠ KAD NE TREBA

PLAKAĆEŠ KAD SMO KOD KUĆE

DIŠI SAD, DIŠI DUBOKO

pa gutam tako glatke suze koje se od svih tih naredbi - smrznu

pa se čine kao da gutam kamen

kad ih dobro progutam, 

one se u dnu moga bića opuste i rastope

na ono svemoćno blato

kojom sam oblepila moju čarobnu kutiju

i tako sve što osećam 

ugleda svetlost dana

pokaže se na mojoj koži:

bore, crvenilo, svrab i ostala čuda

ljudi me zbunjeno pogledaju

JU SVA SI SE ZACRVENELA

A TEK PO GRUDIMA

onda nespretno stavim ruku na srce

pokušavam da udahnem duboko

ali samo gubim svoj dah

pa bih u trenu da zaledim ljude

da zaustavim vreme

da odahnem, da se odmorim

da budem nasamo s tom devojčicom koja ne zna šta će

(VAZD)UH

do dvanaest sam običavao da se plašim popodneva

navijao sat u osam da mi ne bi propadalo jutro
kao da sam čovek od želja
okretao ključ u desno
kao da bi neko pokucao na ta večito zaključavana

vrata

od dvanaest sam običavao gledati kroz prozor
na put kojim niko ne prolazi
i granu na kojoj bih čekao goluba
i jeo vazduh jer toliko si mi dala
golub nije došao
od vazduha se ne živi
noću sam običavao ništa
slušao bluz i ostareo
vazduh je postao sparan
morao sam nestati i nestao sam
vrata su morala ostati zaključana
ohrabrivala me je misao da neće biti nikog da ih otključa
kao da bi neko zakucao

nestalom, rijeka je napravila sačekušu
neki gradovi umeju da čekaju
video sam čehovljevog galeba i to me je razoružalo;
umetnost je samo ako ti okrzne dušu
u jednom riječkom stanu ostavio sam jedan ključ
od prozora, fotografiju čoveka koji hrani golubove
i vazduh

izašavši bacio sam poslednji gled na taj prozor
na njemu je stajao golub,
zamišljao sam kako miluje moj vazduh