različite, dve istoće

 

nije da nam svemir uskraćuje nešto

nego nam sve daje kada mu je vreme

jagode u leto

žir u jesen

zrake sunca na mraznoj travi u rano proleće

novogodišnje čestitke u zimu

svemir nam daje sve kada dođe vreme

ne oblačimo se u omiljene vunene haljine

ne nosimo omiljene rukavice 

kada nam je toplo

od topline se i umire: moraš upoznati meru

moraš umeti da vidiš različitost između dve iste dlake, 

moraš umeti da nađeš dlaku u jajetu

a ne biti dosadan

sve nam se dešava kako je red

sve nam se dešava kada smo redni

u tome je tajna svih veština:

umeti posvećeno pred spavanje češljati kosu

i očešljan utonuti u san:

putovanje na kojem ćeš se pogledati u ogledalo

i nositi punđu

GUBIM SVOJ DAH

u jedno maleno mesto na dnu bića

sklonila sam jednu kutijicu, dva sa dva

natrpala sam u nju sve što je moglo 

ili nije moglo u nju da stane

IPAK JE SVE STALO

sve sam njene stranice dobro zalepila

lepkom visoke kakvoće - blatom

da se sve dobro stvrdne

ali se suze izgleda ne šale

kada počnu da mi

padaju s obraza, 

a ja se postidim

i govorim duboko unutra sebi 

OPET PLAČEŠ

PA MORAŠ LI

SVE PLAČEŠ KAD NE TREBA

PLAKAĆEŠ KAD SMO KOD KUĆE

DIŠI SAD, DIŠI DUBOKO

pa gutam tako glatke suze koje se od svih tih naredbi - smrznu

pa se čine kao da gutam kamen

kad ih dobro progutam, 

one se u dnu moga bića opuste i rastope

na ono svemoćno blato

kojom sam oblepila moju čarobnu kutiju

i tako sve što osećam 

ugleda svetlost dana

pokaže se na mojoj koži:

bore, crvenilo, svrab i ostala čuda

ljudi me zbunjeno pogledaju

JU SVA SI SE ZACRVENELA

A TEK PO GRUDIMA

onda nespretno stavim ruku na srce

pokušavam da udahnem duboko

ali samo gubim svoj dah

pa bih u trenu da zaledim ljude

da zaustavim vreme

da odahnem, da se odmorim

da budem nasamo s tom devojčicom koja ne zna šta će

(VAZD)UH

do dvanaest sam običavao da se plašim popodneva

navijao sat u osam da mi ne bi propadalo jutro
kao da sam čovek od želja
okretao ključ u desno
kao da bi neko pokucao na ta večito zaključavana

vrata

od dvanaest sam običavao gledati kroz prozor
na put kojim niko ne prolazi
i granu na kojoj bih čekao goluba
i jeo vazduh jer toliko si mi dala
golub nije došao
od vazduha se ne živi
noću sam običavao ništa
slušao bluz i ostareo
vazduh je postao sparan
morao sam nestati i nestao sam
vrata su morala ostati zaključana
ohrabrivala me je misao da neće biti nikog da ih otključa
kao da bi neko zakucao

nestalom, rijeka je napravila sačekušu
neki gradovi umeju da čekaju
video sam čehovljevog galeba i to me je razoružalo;
umetnost je samo ako ti okrzne dušu
u jednom riječkom stanu ostavio sam jedan ključ
od prozora, fotografiju čoveka koji hrani golubove
i vazduh

izašavši bacio sam poslednji gled na taj prozor
na njemu je stajao golub,
zamišljao sam kako miluje moj vazduh

JABUKA

ja sam jabuka

i ima mnogo krvi na njoj
i ti si jabuka
i na njoj ima mnogo krvi
kad otpadnemo i pokupimo se, prizemljeni
postaćemo čudna mešavina
to je možda jedini način da stresemo prljavštinu
treba da saznamo te jabuke
kakva su im semena
kakvi su ih crvi jeli
i da je zrelost jednaka prizemljenju
iako to možda plaši
treba da želiš da znaš sve i da upoznaš i crva;
taj pomno bira zdravo meso
imamo li drugi zadatak do da budemo hrabri
ne
šta god da je zemlja
pravo na nju je prirodno
gravitacija ima svoje želje
jabuka ima granu stablo koren list
i peteljku

NA SAMRTI VAŽNO JE ŽIVETI

živeti, 

važno je pa makar bilo i na samrti.

pa makar i na samrti važno je što imamo priliku da živimo u telu koje nam omogućava da osetimo nebo,

toplinu i promrzlost vazduha

sunce kako obasjava čitav svet

list kako opada s grana 🍂

kako ustupa mesto drugom listu kojem ćeš se isto tako diviti

vodu kako talasa i određuje jačinu vetra

travu kako se njiše

oćelavelu zemlju od prolaznika

da sednemo u auto i ludo vozimo 

da nam e-dur procuri svim ćelijama

da osetimo dvesta dvadeset u voltima

da vidimo ljude - različiti svi do jednog

svi do jednog drukčije obučeni

drukčije se kreću

da se srdimo i budemo ljuti do daske i vičemo do bezglasja, eh

priliku da volimo do kraja

i budemo tužni do kraja

šansu da iskusimo slatkoću meda,

miris kafe kako nas budi

hleb kako narasta

JEDNOGA DANA SEDEĆU NA GORI

veliki nedać nam se dešava dok pokušavamo da veliki nedać sprečimo

lako je biti monah u manastiru

na muci se poznaju junaci

nekada duboke vode sveta mogu oprati prljave ruke

a nekada duboke vode sveta ne mogu oprati ni one čiste

onaj koji mora živeti on ostaje

mojsija je voda spasila

ali su sve bebe kada se on rodio bačene u reku da se podave

sve bebe su se podavile

osim one koja je morala biti spašena

nije nam potrebna sigurnost

nama je potrebna vera

jednoga dana sedeću na visokoj planini

posmatraću svet kako propada

posmatraću svet kako se obnavlja

smejaću se i plakaću

svetu kako propada

svetu kako se obnavlja

U TRENUCIMA DUBOKOG OČAJA

nekada sam bila nesrećna i usamljena

tuga je obavijala moje nazeblo telo

koje sam svlačila samo ako bi me neko milo

pogledao

tada bih žmurila jako

i ako bi me nešto teralo da otvorim oči

ja bih žmurila dublje

u tom žmurenju osetila bih zanos

vrtela bih se u krug namerno

i ne bih otvarala oči

onda bih odjednom zastala 

vrtelo bi mi se u glavi

a ja bih nastavljala da žmurim

da osetim vrtoglavicu, 

u tom mraku dok žmurim, dok mi se sve vrti

ponekad bih videla dugine boje

u tenucima dubokog očaja

pritiskala bih očne duplje jako

dok se te boje ne stvore

a kada bih otvorila oči sve što sam osećala

ostajalo bi u nekom prividnom zaboravu

ja bih trljala oči

polagano ih otvarala

kao da sam se tek probudila

nadajući da ću tako ugledati nešto drukčije

nešto što mi je promaklo u tom pejzažu

koji me je terao da žmurim

PLETENICA DO PODZEMLJA

ja pletem svoju do podzemlja dugu pletenicu

neko rastinje je obamrelo, neko rastinje cveta

a samo ponekad u tom rastinju vidim cvet

tek poneki pupoljak ume da se nazre iz podzemlja -

želi da pogleda nebo

odatle su potekla sva siročad

iako siročad ne postoje

svakog je rodila - majka

nekoliko trava za hajduke je naraslo po čitavim poljima

prokrčenih za uzgoj

ne može se mašina otarasiti od trava koje su spasile živote -

od gnojnih rana stvorile kožu

u tu kožu je obučeno čovečanstvo

naše strije su pokušaji da prerastemo mučna doba

neke su bele, a neke su crvene

najznačajnije su one koje na suncu daju odsjaj

tako nas prepoznaje naš čopor

kako rastem tako se moja pletenica plete

ponekad dobijem bebeću novoizraslu kosicu

podigne se ka vrhu kao da traži izvorište

bebeća kosica ka gore

pletenica u podzemlje

ja sam bezruka devojka

cela kao kostur koja se uči da nosi svoje strije

da vrati meso kostima

baba jaga me je stalno ljubila za laku noć

a onda sam u krevetu prestravljena od mraka

štedela svoje šibice

za onaj najteži čas -

kada gubim mladalačku lepotu i postajem

jedna žena sva od ožiljaka

pokušavam da od svojih hajduka saznam 

kako se pravi melem protiv žaljenja 

za vremenom koje prolazi

Istina se protinje kroz pukotine vremena

 

KAMENČIĆI U TESNOJ CIPELI

nosim svoju glavu kao tavan

krov prokišnjava i oči mi se napune

nakupi se vlaga 

život se u meni ustajao

neko je zaključao podrum na dnu mojih stopala; pete su mi otvrdle i ispucale

istina se protinje kroz pukotine vremena

tako osvane novo jutro

kao da je ona vlaga odvugla

i kao da nisam imala nikakva pitanja da postavim Bogu

i kao da nisam ni o čemu nikad razmišljala

i kao da me nikada ništa nije mučilo:

sunce se bezazleno probija kroz jelke

sunce se bezazleno probija kroz neustrašive jelke

i upadne mi njegov sjaj u oči

toliko da mi oči zasuze

ima li spasa od suza, ne

eh

možda nekad napokon dođu do podruma

i poplave sve što me mori

skoro sam otkrila da sve dubine do kojih dođemo - nisu zapečaćene

već se sve više produbljuju

sve 

se 

više

produbljuju

ne ostaje mi ništa do da budem hrabra

iako bih posustala svakog trena

i poželela da budem troma 

da se zavalim u kauč, 

dignem noge na sto

uzmem nešto da grickam

i gledam neku besmislenu seriju

da ubijem vreme

i da se nikad 

nikad

nikad

nikad

nikad

ne dosetim da postavim pitanje 

da li hodam ili se krećem

što me neko ne ćušne, i ne kaže

‘alo što si se sva uozbiljila

ali ko da ćušne ovo stvorenje 

što putuje - samo

ko da očisti tavan od zaturenih sećanja

ko da nađe ključ od podruma

i iz njega izvuče kamenice

teške kao kamenčići u tesnoj cipeli

misli me more kao mokra čarapa