sve što mogu da budem
već sam sama sebi
odaljena
u ništavnosti svega datog
u ništavnosti svega zadatog
u ludilu
opstanku
gde mi se i reči prepiru
potiru
nema nijedne istine
koju bih mogla otkriti
jer ne postoji ni jedna ista
teškosrž
izgubljena u sebi
ne plačem
samo oplakujem
detinjstvo
iz kog sam jos u stomaku
izašla
ne pitajte me o meni
svi odgovori su davno nestali
utapam svoju tugu
gde joj nije mesto
jer svog mesta nemam
izvinite me
mene odavno nema
živim ostatke svoje
žute i ustajale
neću ni reč zabune
jer je sve zabuna
postaću jasna
kad mi jasno obrazlože moju nesreću
ne znam hoćemo li se uskoro sresti
svi moji i naši susreti su se završili jos u prvoj pesmi
koju sam izgubila
dobro veče želim
rekvijemu mocartovom
što me je jedini primio u svoje skute
večeras odmaram sebe
od sebe
vidimo se u paklu
drage moje zablude
