PLETENICA DO PODZEMLJA

ja pletem svoju do podzemlja dugu pletenicu

neko rastinje je obamrelo, neko rastinje cveta

a samo ponekad u tom rastinju vidim cvet

tek poneki pupoljak ume da se nazre iz podzemlja -

želi da pogleda nebo

odatle su potekla sva siročad

iako siročad ne postoje

svakog je rodila - majka

nekoliko trava za hajduke je naraslo po čitavim poljima

prokrčenih za uzgoj

ne može se mašina otarasiti od trava koje su spasile živote -

od gnojnih rana stvorile kožu

u tu kožu je obučeno čovečanstvo

naše strije su pokušaji da prerastemo mučna doba

neke su bele, a neke su crvene

najznačajnije su one koje na suncu daju odsjaj

tako nas prepoznaje naš čopor

kako rastem tako se moja pletenica plete

ponekad dobijem bebeću novoizraslu kosicu

podigne se ka vrhu kao da traži izvorište

bebeća kosica ka gore

pletenica u podzemlje

ja sam bezruka devojka

cela kao kostur koja se uči da nosi svoje strije

da vrati meso kostima

baba jaga me je stalno ljubila za laku noć

a onda sam u krevetu prestravljena od mraka

štedela svoje šibice

za onaj najteži čas -

kada gubim mladalačku lepotu i postajem

jedna žena sva od ožiljaka

pokušavam da od svojih hajduka saznam 

kako se pravi melem protiv žaljenja 

za vremenom koje prolazi

Istina se protinje kroz pukotine vremena

 

KAMENČIĆI U TESNOJ CIPELI

nosim svoju glavu kao tavan

krov prokišnjava i oči mi se napune

nakupi se vlaga 

život se u meni ustajao

neko je zaključao podrum na dnu mojih stopala; pete su mi otvrdle i ispucale

istina se protinje kroz pukotine vremena

tako osvane novo jutro

kao da je ona vlaga odvugla

i kao da nisam imala nikakva pitanja da postavim Bogu

i kao da nisam ni o čemu nikad razmišljala

i kao da me nikada ništa nije mučilo:

sunce se bezazleno probija kroz jelke

sunce se bezazleno probija kroz neustrašive jelke

i upadne mi njegov sjaj u oči

toliko da mi oči zasuze

ima li spasa od suza, ne

eh

možda nekad napokon dođu do podruma

i poplave sve što me mori

skoro sam otkrila da sve dubine do kojih dođemo - nisu zapečaćene

već se sve više produbljuju

sve 

se 

više

produbljuju

ne ostaje mi ništa do da budem hrabra

iako bih posustala svakog trena

i poželela da budem troma 

da se zavalim u kauč, 

dignem noge na sto

uzmem nešto da grickam

i gledam neku besmislenu seriju

da ubijem vreme

i da se nikad 

nikad

nikad

nikad

nikad

ne dosetim da postavim pitanje 

da li hodam ili se krećem

što me neko ne ćušne, i ne kaže

‘alo što si se sva uozbiljila

ali ko da ćušne ovo stvorenje 

što putuje - samo

ko da očisti tavan od zaturenih sećanja

ko da nađe ključ od podruma

i iz njega izvuče kamenice

teške kao kamenčići u tesnoj cipeli

misli me more kao mokra čarapa

stendalov sindrom (ogråtna tårar)

otišla sam u svet

i tamo je sve bilo toliko lepo i superiorno rupi

iz koje sam potekla

mogla je da me radraži gospodska haljina iz izloga

ili vitak kišobran u ručici stare bake

toliko da me razdraži da sam morala odatle da pobegnem


vratila sam se kući i odlučila da postanem

obućarka


nakon trideset godina

upoznala sam renata karamehića

pisao je stihove i slušao dilana

ispričao mi kako je i on imao

stendalov sindrom

i da je zbog njega odlučio da postane obućar


pošto sam pročitala hazarski rečnik

podelila sam utiske s njim:

ova knjiga je tako jebačka,

lavirint, ne mogu da izađem iz njega


renato me je uzeo za ruku i rekao:

pa kako izaći iz rečnika


tako moje suze ne izlaze iz mene

ja sam njima lavirint

koljaju kroz mene kao muka

zaglave se ovde-onde

pa me svaka tačka na telu boli

svaka tačka me na telu boli

i uči me kako

boli neisplakana suza














(telo nije znalo kako drukčije da izbaci iz sebe boli, pa je moralo da dobije STENDALOV SINDROM, da se nekako oslobodi od neisplakanih suza, pa je reklo svojem vlasniku: evo ti lepote, od nje je okej da se plače)

tužne ptice lete oko mene

džejni tomanek

 

tužne ptice lete oko mene, a kavezu je otvorena vratnica

tužne ptice lete oko mene, tmurno je i turobno

kao da je čitavu noć vrela kiša

kao da je deltu nemoguće poplaviti

zašto si onda ti ptico, poplavljena

tvoje perje razigrano, iscrpljeno je palo na zemlju

mokro,

preplavljena ptico, tvoje perje neće da se vrati tvojem krilu

otrgnuto meso tvojem krilu neće da se vrati

tvoja krila se ne šire

i zato kiša pada i pada i pada

čitava vaseljena plače

i moraće da poplavi deltu




ako je spasilac na putu

bog će srušiti sve drveće i zakrčiti put

ne sme biti spasa

možda je uništenje - spasonosno




a tebi ne preostaje ništa drugo, ptico

osim da zamišljaš let, zamišljaš let

i otkriješ to tajno mesto gde se srećno leti, ptico,

gde se srećno leti, gde su sahranili tvoje gnezdo

pa nemaš gde da odmaraš i sve nešto lutaš lutaš,

mrtva umorna




mora pasti kiša, mora pasti obilna kiša

mora dopreti do svih tvojih usahlih teritorija



mesta gde voda ne dopire

vrtoglavica

 

nekada sam bila nesrećna i usamljena

tuga je obavijala moje nazeblo telo

koje sam svlačila samo ako bi me neko milo

pogledao

tada bih žmurila jako

i ako bi me nešto teralo da otvorim oči

ja bih žmurila dublje

u tom žmurenju osetila bih zanos

vrtela bih se u krug namerno

i ne bih otvarala oči

onda bih odjednom zastala 

vrtelo bi mi se u glavi

a ja bih nastavljala da žmurim

da osetim vrtoglavicu, 

u tom mraku dok žmurim, dok mi se sve vrti

ponekad bih videla dugine boje

u tenucima dubokog očaja

pritiskala bih očne duplje jako

dok se te boje ne stvore

a kada bih otvorila oči sve što sam osećala

ostajalo bi u nekom prividnom zaboravu

ja bih trljala oči

polagano ih otvarala

kao da sam se tek probudila

nadajući da ću tako ugledati nešto drukčije

nešto što mi je promaklo u tom pejzažu

koji me je terao da žmurim

srce

magija je kad neko ne pokušava

da me odvuče od

poniranja u sebe
tu se grejem, tu kuca, srce
kad bih bila svoje srce
prepukla bih, zbog viktorije

ali

ja nisam svoje srce
moje srce je viktorija
ako bi prepuklo, prepuklo bi od
sebe

vrata i ključ

ti si ključ čija su vrata moja ili

ja sam ta vrata


srećom, na srpskom vrata su pluralia tantum

pa ih jedino tako možeš misliti

drago mi je što me možeš ipak misliti

kao nedeljivu množinu


(na švedskom vrata nisu pluralia tantum

ne usuđujem se misliti se na švedskom,

zablude budu rasparčane)


nerazgrađujuća, po kišnom danu idem

bez kišobrana,

imam svoje razloge; od ljudi koji se kaju najbolje se uči


mokra sam, gola od kože, plačem,

(ne! uopšteno, građanski shvatajući,

to je samo kiša po mom licu)


uveče ću nastaviti da

plačem, umirući kroz borhesov lavirint

sanjajući da sam njegov subjekat – čovek sazdan od

samoće i ljubavi što je u buenos airesu oplakao sve

stvari


(mesto gde oplakuješ bitno je mesto,

neka mesta shvataju čovekov

plač)


ostaće mi ujutru oštra granica

s nebom, skandinavsko sunce

zbog koga sam danas dobila sunčanicu,

granica sa norveškom na zapadu, munkova

melanholija

zbog koje opravdavam svoju severnjačku bol s juga


granica s univerzitetom na severu, i

ljubavnik

s kojim se više neću sresti,

granica s morem na istoku

koju nikad neću preći


nikada nisam naučila da plivam, jer se

plašim, ja sam

vodofob

(strahovi ojačavaju s godinama)


granice k jugu neprevazilazne su,

sve su slobode što mi je dao otac neba

uslovne


i to što sam vrata uslovna je sloboda

ti si ključ, jedini otvarač


izvesno te nema