Istina se protinje kroz pukotine vremena

 

KAMENČIĆI U TESNOJ CIPELI

nosim svoju glavu kao tavan

krov prokišnjava i oči mi se napune

nakupi se vlaga 

život se u meni ustajao

neko je zaključao podrum na dnu mojih stopala; pete su mi otvrdle i ispucale

istina se protinje kroz pukotine vremena

tako osvane novo jutro

kao da je ona vlaga odvugla

i kao da nisam imala nikakva pitanja da postavim Bogu

i kao da nisam ni o čemu nikad razmišljala

i kao da me nikada ništa nije mučilo:

sunce se bezazleno probija kroz jelke

sunce se bezazleno probija kroz neustrašive jelke

i upadne mi njegov sjaj u oči

toliko da mi oči zasuze

ima li spasa od suza, ne

eh

možda nekad napokon dođu do podruma

i poplave sve što me mori

skoro sam otkrila da sve dubine do kojih dođemo - nisu zapečaćene

već se sve više produbljuju

sve 

se 

više

produbljuju

ne ostaje mi ništa do da budem hrabra

iako bih posustala svakog trena

i poželela da budem troma 

da se zavalim u kauč, 

dignem noge na sto

uzmem nešto da grickam

i gledam neku besmislenu seriju

da ubijem vreme

i da se nikad 

nikad

nikad

nikad

nikad

ne dosetim da postavim pitanje 

da li hodam ili se krećem

što me neko ne ćušne, i ne kaže

‘alo što si se sva uozbiljila

ali ko da ćušne ovo stvorenje 

što putuje - samo

ko da očisti tavan od zaturenih sećanja

ko da nađe ključ od podruma

i iz njega izvuče kamenice

teške kao kamenčići u tesnoj cipeli

misli me more kao mokra čarapa