U TRENUCIMA DUBOKOG OČAJA

nekada sam bila nesrećna i usamljena

tuga je obavijala moje nazeblo telo

koje sam svlačila samo ako bi me neko milo

pogledao

tada bih žmurila jako

i ako bi me nešto teralo da otvorim oči

ja bih žmurila dublje

u tom žmurenju osetila bih zanos

vrtela bih se u krug namerno

i ne bih otvarala oči

onda bih odjednom zastala 

vrtelo bi mi se u glavi

a ja bih nastavljala da žmurim

da osetim vrtoglavicu, 

u tom mraku dok žmurim, dok mi se sve vrti

ponekad bih videla dugine boje

u tenucima dubokog očaja

pritiskala bih očne duplje jako

dok se te boje ne stvore

a kada bih otvorila oči sve što sam osećala

ostajalo bi u nekom prividnom zaboravu

ja bih trljala oči

polagano ih otvarala

kao da sam se tek probudila

nadajući da ću tako ugledati nešto drukčije

nešto što mi je promaklo u tom pejzažu

koji me je terao da žmurim