ipak idem dalje

srce nepobitno čujem kako kuca - kla klap kla klap
sanjam da prestanem da ga čujem --------------
namerno zaboravljam
što više zaboravljam
više se sećam
uvek svoja, ali zgrožena od besmisla
ipak idem dalje
otvara mi se stalno neki put

1964, Pesme duše, Horhe Luis Borhes

Više nije magičan svet
Više nije magičan svet. Ostavili su te.
Više nećeš deliti jasan mesec
ni tihe vrtove. I odveć nema meseca
koji nije ogledalo prošlosti,

kristal samoće, sunce agonija.
Zbogom zajedničke ruke i hramovi
što ljubav je približavala. Danas samo imaš
odano pamćenje i puste dane.

Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno)
sudbinu koju nema i koju nije imao
nikad, ali biti hrabar nije dovoljno

da bi se naučio umetnosti zaborava.
Jedan simbol, jedna ruža te razara
i može te ubiti jedna gitara.

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Neću biti srećan

Neću biti srećan. Možda nije važno.
Postoji toliko drugih stvari na svetu,
jedan bilo koji trenutak je dublji
i drukčiji od mora. Život je kratak

i iako su sati tako dugi,
neka tama nas vreba,
smrt, to drugo more, ta druga strela
što nas oslobađa sunca i meseca


i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao
i koji si mi oteo mora da je obrisan;
i što je bilo sve mora da je ništa.

Jedino što mi preostaje radost je da budem tužan,
taj uzaludni običaj koji me podstiče,
Jug, izvesna vrata i neki kutak.

sapatnički, duboko u vama

u mraku

gde se pomno uči način

da lakše podneseš sutra –

sedite


čitate francuze

nazivate se albatrosom

i voltera

po kome se od svih tvojih tužnih kurvi najbolje kotiram


i dišeš joj kroz nozdrave

cedeći pomorandže

da ne precrkne od žeđi

već od tela; istine su, uzgred, nebitne


i ćutite


potreban mi je trinaesti mesec

i trista šezdeset sedmi dan

da vas raspoznam;

poezija nije dobar saputnik mladih onaničara,

budimo sapatnici – veži je

ni on nema pamćenje, potvrđujemo jedno drugom, smejući se

da recimo budeš srećan
i osmehneš se oblačeći golinu (ja bih da bezvremeno budeš obučen u golinu)
u recimo, Buenos Airesu
u čoveka koji prestaje,
koji zna da prestaje! da oplakuje sve
stvari i ljubav i
sve samoće

(a samoću samu?)

glađu, da opraštaš sebi
a gospođici koja ispod kaputa
nije imala ništa?

ništa!
za neki kreativniji san
bolji dom

rukata okata, grlata
čulom neutoljena, raštrkanih oblika
raštrkana, u strasti, požudi
ljubavi: neograničenog htenja

hodi otmeno,
neke stvari možeš uvežbati, vidiš!

vidiš! tango!

teret koga voliš
i tvoj je teret;
više ogledala možda nose pravije stvarnosti?

moraš krenuti, moram krenuti
moramo krenuti

ona nema pamćenje
gospođica skida kaput

''can't remember anything at all, sitting here in my basement patio''

(plivam)


a bilo je i boljih dana
ne znam zašto tela imaju masu
ne znam ni da li je Higgs ikada uspeo otkriti tajnu
ko zašto koliko meri
ni zašto neko ništa ne meri

verovatno sam počela baviti se suludim temama,
verovatno dakle, merim,
pa čisto iz čista mira viknem na čoveka,
kad mi narušava samoću

prijatelj se može nadomestiti, samoća nikad
i oni mere, verovatno


(stiže te uvek ono za šta si spreman;
meriš)

ima i težih bića od čoveka, shvatam, ali
plivaj, činiš se lakšim
i ne misli da sve vode okean su


meriš, mere

maštarski, ponosno

prevlast mašte nad istinom

stvarnost kojoj se ne pokoravaš

i telo što proziva

uživljeni i poletni
pretvoreni u žudnju, patnju za lepotom

žrtve za ljubav, za nadu, za sreću
za izvikane nesaznajnosti

za dvadesetčetvoročas koji se neopravdano završava
za zime u sahari, zmije u andima

za put kojim se najređe ide
prekraćen i
božanski,
dugačak - biserni

ljubljena noć i
žrtva, batina i
strasti
ožiljci, masnice, krš i
ksenofobičari

tvoje sobe, i moje sobe
karađozovo mudrovanje i popine krpice

volja za život i koža koja miriše na raj,
maštarski, ponosno

biti izbezumljen, neprekidno

treba izmisliti druge reči od samoće
nade, ljubavi, sreće, večnosti
previše ih upotrebljavamo da bi bile stvarne, ljubavi

ili, trebalo bi samo izbrisati ih

treba zameniti ciljeve,
roditi se iznova, zeleti biti natčovečan, želeti
umeti s realnošću ili bar
želeti ne bežati iz realnosti
želeti ne zvati te ljubavlju
želeti zvati te neznamkojimimenom

jer sve je to više, ljubavi, nepojmljivo
ili možda previše pojmljivo
potrošeno, prerazbacano

treba

stvoriti neku drugu sliku o tebi
demetra, helena, eva, afrodita
sve je to prohujalo
prozujalo, suviše primetno
suviše su nas kreirali po šablonu

suviše je šablona, treba ih razbiti
trebalo bi naučiti ih razbiti
trebalo bi imati ideju

trebalo bi razbijati
bezobzirno

izmešati jug sever istok zapad
od istoka ima istočnije
zapada zapadnije
juga južnije
severa severnije

dna, još dublje
od čoveka mora imati čovečnije
od boga božanskije

sve nam je to uskraćeno
mi smo skraćena bića, ljubavi
ni u čemu više nismo neizmerni

izmislili su nas nauka, religija, umetnost
izmislili su nas ljudi
sami od svakog
izmišljeni

i govore da lutanje nije bespuće

ne verujem više ni u šta, ljubavi
tako bi trebalo živeti
u neverici

biti izbezumljen neprekidno

jer biti uman, koja je to kategorija?