''can't remember anything at all, sitting here in my basement patio''

(plivam)


a bilo je i boljih dana
ne znam zašto tela imaju masu
ne znam ni da li je Higgs ikada uspeo otkriti tajnu
ko zašto koliko meri
ni zašto neko ništa ne meri

verovatno sam počela baviti se suludim temama,
verovatno dakle, merim,
pa čisto iz čista mira viknem na čoveka,
kad mi narušava samoću

prijatelj se može nadomestiti, samoća nikad
i oni mere, verovatno


(stiže te uvek ono za šta si spreman;
meriš)

ima i težih bića od čoveka, shvatam, ali
plivaj, činiš se lakšim
i ne misli da sve vode okean su


meriš, mere

maštarski, ponosno

prevlast mašte nad istinom

stvarnost kojoj se ne pokoravaš

i telo što proziva

uživljeni i poletni
pretvoreni u žudnju, patnju za lepotom

žrtve za ljubav, za nadu, za sreću
za izvikane nesaznajnosti

za dvadesetčetvoročas koji se neopravdano završava
za zime u sahari, zmije u andima

za put kojim se najređe ide
prekraćen i
božanski,
dugačak - biserni

ljubljena noć i
žrtva, batina i
strasti
ožiljci, masnice, krš i
ksenofobičari

tvoje sobe, i moje sobe
karađozovo mudrovanje i popine krpice

volja za život i koža koja miriše na raj,
maštarski, ponosno

biti izbezumljen, neprekidno

treba izmisliti druge reči od samoće
nade, ljubavi, sreće, večnosti
previše ih upotrebljavamo da bi bile stvarne, ljubavi

ili, trebalo bi samo izbrisati ih

treba zameniti ciljeve,
roditi se iznova, zeleti biti natčovečan, želeti
umeti s realnošću ili bar
želeti ne bežati iz realnosti
želeti ne zvati te ljubavlju
želeti zvati te neznamkojimimenom

jer sve je to više, ljubavi, nepojmljivo
ili možda previše pojmljivo
potrošeno, prerazbacano

treba

stvoriti neku drugu sliku o tebi
demetra, helena, eva, afrodita
sve je to prohujalo
prozujalo, suviše primetno
suviše su nas kreirali po šablonu

suviše je šablona, treba ih razbiti
trebalo bi naučiti ih razbiti
trebalo bi imati ideju

trebalo bi razbijati
bezobzirno

izmešati jug sever istok zapad
od istoka ima istočnije
zapada zapadnije
juga južnije
severa severnije

dna, još dublje
od čoveka mora imati čovečnije
od boga božanskije

sve nam je to uskraćeno
mi smo skraćena bića, ljubavi
ni u čemu više nismo neizmerni

izmislili su nas nauka, religija, umetnost
izmislili su nas ljudi
sami od svakog
izmišljeni

i govore da lutanje nije bespuće

ne verujem više ni u šta, ljubavi
tako bi trebalo živeti
u neverici

biti izbezumljen neprekidno

jer biti uman, koja je to kategorija?

Tvoja soba

u tvojoj sobi

pacovi vode ljubav

i viktorija začarana u ćošku kruga

navija da vam rode bebe


u tvojoj sobi

spavaju žene

tvoj grč pored njih

i tvoje usijane planete


u tvojoj sobi

miriše platon i sokratova odbrana

i petar bokun

bojeći svet po viktorijinim nalozima


u tvojoj sobi

raste kikiriki

i ćelije tvojih ruku

selektivno propuštaju ljuspe


u tvojoj sobi

pacovi vode ljubav

a viktorija ponavlja sve lekcije o strukturalizmu

naturalizmu

ksenofobiji

genofobiji

animalizmu

fovizmu

i van gogu dok je slikao suncokrete

i svoju sobu

a mislio o tvojoj

gde pacovi vode ljubav

i rađaju bebe

pred moj osamnaesti rođendan

pesma o sokovima

dan mi miriše na škorpije
usta su otvori za đubre

zemlja je svuda ista
uglavnom darežljiva

jalovim jutrom
pijano se vučem
u crvenim čizmama
bosonogih neba

prsti su oči zvuka
što gluvo curi kroz jednjak
i večeras dišem mrak

Zataškana

sve što mogu da budem
već sam sama sebi


odaljena
u ništavnosti svega datog
u ništavnosti svega zadatog
u ludilu
opstanku
gde mi se i reči prepiru


potiru


nema nijedne istine
koju bih mogla otkriti
jer ne postoji ni jedna ista
teškosrž
izgubljena u sebi
ne plačem
samo oplakujem


detinjstvo


iz kog sam jos u stomaku
izašla


ne pitajte me o meni
svi odgovori su davno nestali


utapam svoju tugu
gde joj nije mesto
jer svog mesta nemam


izvinite me
mene odavno nema


živim ostatke svoje
žute i ustajale


neću ni reč zabune
jer je sve zabuna


postaću jasna
kad mi jasno obrazlože moju nesreću


ne znam hoćemo li se uskoro sresti


svi moji i naši susreti su se završili jos u prvoj pesmi
koju sam izgubila


dobro veče želim
rekvijemu mocartovom
što me je jedini primio u svoje skute


večeras odmaram sebe
od sebe


vidimo se u paklu
drage moje zablude

Pesma što pati

Mutno

Iz sivila

Što besno nagriza kožu

I otvara beznađe

Izrasta korenje

Slabosti

Nepredvidivih ideja

Što drhtavo stoje u ćošku kruga

Koji neprestano podseća

Na nešto što ne postoji

I ne može biti

A odrasta s njom

U njoj

Van

Želeći je

A ne poznajući

Tačka

Umazana krvlju

Prljavo uzdiše

I pretvara se u rupu

Jednaku njoj

Praznoj i iščašenoj