GUBIM SVOJ DAH

u jedno maleno mesto na dnu bića

sklonila sam jednu kutijicu, dva sa dva

natrpala sam u nju sve što je moglo 

ili nije moglo u nju da stane

IPAK JE SVE STALO

sve sam njene stranice dobro zalepila

lepkom visoke kakvoće - blatom

da se sve dobro stvrdne

ali se suze izgleda ne šale

kada počnu da mi

padaju s obraza, 

a ja se postidim

i govorim duboko unutra sebi 

OPET PLAČEŠ

PA MORAŠ LI

SVE PLAČEŠ KAD NE TREBA

PLAKAĆEŠ KAD SMO KOD KUĆE

DIŠI SAD, DIŠI DUBOKO

pa gutam tako glatke suze koje se od svih tih naredbi - smrznu

pa se čine kao da gutam kamen

kad ih dobro progutam, 

one se u dnu moga bića opuste i rastope

na ono svemoćno blato

kojom sam oblepila moju čarobnu kutiju

i tako sve što osećam 

ugleda svetlost dana

pokaže se na mojoj koži:

bore, crvenilo, svrab i ostala čuda

ljudi me zbunjeno pogledaju

JU SVA SI SE ZACRVENELA

A TEK PO GRUDIMA

onda nespretno stavim ruku na srce

pokušavam da udahnem duboko

ali samo gubim svoj dah

pa bih u trenu da zaledim ljude

da zaustavim vreme

da odahnem, da se odmorim

da budem nasamo s tom devojčicom koja ne zna šta će