UMREĆU KAO ŽENA KOJA JE SPOZNALA MRAZ KOJI SE UVLAČI U DUBOKO KORENJE

volim mrtvo vreme 

jer sam puna života: osvaja me sivilo neba 

tamni oblak 

koji se nadvija nad svetom 

a ne baca senku jer sunca nema 

vasiona nas spašava svaki dan 

mi smo njena mila čeda 

ugledala sam mesec kao mrlju 

beli se i putuje: kad se u krater njegov zagledam 

zagleda se krater u mene 

šta li vidi, vidi li 

čoveka koji zalogaj hleba troši na skupe haljine 

da ulepša nesrećno telo, zaspale oči 

srce koje misli i ne oseća ništa 

ugledala sam mesec kao mrlju 

nema sunca nema senke 

mogu bezbrižno da hodam 

vetar mi se jedva probija kroz vlasi kose 

ohladi me katkad 

da se ne zaljubim naivna u ovaj mir jer 

rat je na sve strane

ZAŠTO ĆE LEPOTA SPASITI SVET

lepota je odgovor

na slabu ljudsku prirodu

tek ponekad

muka nađe jedan put koji

nije kroz mene

tek ponekad 

muka odluči da me napusti

tada nisam ni dobro ni loše

tada ne mislim i ne osećam

samo mi navire tiho znanje

da mi je lepo

da mi je lepo

tada ugledam lepotu u raščokljanom putu

asfaltu oronulom od žurbe

ugledam lepotu u kući koja se urušava

u slepoj ulici 

u znaku na putu izbledelom od pogleda

u pijancu čije lice više niko ne vidi

i kada govori sve

u njegovim očima koje čeznu da budu sklopljene

u prosjaku koji je natovario svoj jorgan, jastuk na leđa

i zavaljen u jesen u parku na klupi

čita dnevne novine

ugledati lepotu u zemlji punoj stajskog đubriva

ugledati lepotu u plodu koji neće sazreti

koga će uhvatiti mraz

samo mi navire tiho znanje

da mi je lepo

da mi je lepo

i tada zasigurno znam

da će lepota spasiti svet

i tada zasigurno znam

i zašto

različite, dve istoće

 

nije da nam svemir uskraćuje nešto

nego nam sve daje kada mu je vreme

jagode u leto

žir u jesen

zrake sunca na mraznoj travi u rano proleće

novogodišnje čestitke u zimu

svemir nam daje sve kada dođe vreme

ne oblačimo se u omiljene vunene haljine

ne nosimo omiljene rukavice 

kada nam je toplo

od topline se i umire: moraš upoznati meru

moraš umeti da vidiš različitost između dve iste dlake, 

moraš umeti da nađeš dlaku u jajetu

a ne biti dosadan

sve nam se dešava kako je red

sve nam se dešava kada smo redni

u tome je tajna svih veština:

umeti posvećeno pred spavanje češljati kosu

i očešljan utonuti u san:

putovanje na kojem ćeš se pogledati u ogledalo

i nositi punđu

GUBIM SVOJ DAH

u jedno maleno mesto na dnu bića

sklonila sam jednu kutijicu, dva sa dva

natrpala sam u nju sve što je moglo 

ili nije moglo u nju da stane

IPAK JE SVE STALO

sve sam njene stranice dobro zalepila

lepkom visoke kakvoće - blatom

da se sve dobro stvrdne

ali se suze izgleda ne šale

kada počnu da mi

padaju s obraza, 

a ja se postidim

i govorim duboko unutra sebi 

OPET PLAČEŠ

PA MORAŠ LI

SVE PLAČEŠ KAD NE TREBA

PLAKAĆEŠ KAD SMO KOD KUĆE

DIŠI SAD, DIŠI DUBOKO

pa gutam tako glatke suze koje se od svih tih naredbi - smrznu

pa se čine kao da gutam kamen

kad ih dobro progutam, 

one se u dnu moga bića opuste i rastope

na ono svemoćno blato

kojom sam oblepila moju čarobnu kutiju

i tako sve što osećam 

ugleda svetlost dana

pokaže se na mojoj koži:

bore, crvenilo, svrab i ostala čuda

ljudi me zbunjeno pogledaju

JU SVA SI SE ZACRVENELA

A TEK PO GRUDIMA

onda nespretno stavim ruku na srce

pokušavam da udahnem duboko

ali samo gubim svoj dah

pa bih u trenu da zaledim ljude

da zaustavim vreme

da odahnem, da se odmorim

da budem nasamo s tom devojčicom koja ne zna šta će

(VAZD)UH

do dvanaest sam običavao da se plašim popodneva

navijao sat u osam da mi ne bi propadalo jutro
kao da sam čovek od želja
okretao ključ u desno
kao da bi neko pokucao na ta večito zaključavana

vrata

od dvanaest sam običavao gledati kroz prozor
na put kojim niko ne prolazi
i granu na kojoj bih čekao goluba
i jeo vazduh jer toliko si mi dala
golub nije došao
od vazduha se ne živi
noću sam običavao ništa
slušao bluz i ostareo
vazduh je postao sparan
morao sam nestati i nestao sam
vrata su morala ostati zaključana
ohrabrivala me je misao da neće biti nikog da ih otključa
kao da bi neko zakucao

nestalom, rijeka je napravila sačekušu
neki gradovi umeju da čekaju
video sam čehovljevog galeba i to me je razoružalo;
umetnost je samo ako ti okrzne dušu
u jednom riječkom stanu ostavio sam jedan ključ
od prozora, fotografiju čoveka koji hrani golubove
i vazduh

izašavši bacio sam poslednji gled na taj prozor
na njemu je stajao golub,
zamišljao sam kako miluje moj vazduh

JABUKA

ja sam jabuka

i ima mnogo krvi na njoj
i ti si jabuka
i na njoj ima mnogo krvi
kad otpadnemo i pokupimo se, prizemljeni
postaćemo čudna mešavina
to je možda jedini način da stresemo prljavštinu
treba da saznamo te jabuke
kakva su im semena
kakvi su ih crvi jeli
i da je zrelost jednaka prizemljenju
iako to možda plaši
treba da želiš da znaš sve i da upoznaš i crva;
taj pomno bira zdravo meso
imamo li drugi zadatak do da budemo hrabri
ne
šta god da je zemlja
pravo na nju je prirodno
gravitacija ima svoje želje
jabuka ima granu stablo koren list
i peteljku

NA SAMRTI VAŽNO JE ŽIVETI

živeti, 

važno je pa makar bilo i na samrti.

pa makar i na samrti važno je što imamo priliku da živimo u telu koje nam omogućava da osetimo nebo,

toplinu i promrzlost vazduha

sunce kako obasjava čitav svet

list kako opada s grana 🍂

kako ustupa mesto drugom listu kojem ćeš se isto tako diviti

vodu kako talasa i određuje jačinu vetra

travu kako se njiše

oćelavelu zemlju od prolaznika

da sednemo u auto i ludo vozimo 

da nam e-dur procuri svim ćelijama

da osetimo dvesta dvadeset u voltima

da vidimo ljude - različiti svi do jednog

svi do jednog drukčije obučeni

drukčije se kreću

da se srdimo i budemo ljuti do daske i vičemo do bezglasja, eh

priliku da volimo do kraja

i budemo tužni do kraja

šansu da iskusimo slatkoću meda,

miris kafe kako nas budi

hleb kako narasta