kategatt

umetnost je odstraniti se od nametnutog
kad iskopaš mrak, otvorio si oči
polumesec je znak celovitog
i on je kompletan
pokaži mi svoju personu
šta vide zatvorene oči
kakvo je tvoje dno
šta vidis kad brojiš godine
vidiš broj, šta je vreme
kako bi voleo da umreš umiremo li ikad
imaš li sebe
kakav je tvoj hajvan
varijacija na tugu je isto što i varijacija na temu
čime popločavaš svoj put u raj
voliš li fever ray
znaš li da te, dok peva if i had a heart i would love you*,
voli
i da zato želi da čuvaš svoje prazne ulice za nju
zašto misliš da je sex and the cigarettes perverzan naziv
a ne njihova pesma addiction**
veruješ li u cilj šta je cilj
znaš li da imati ga znači promašiti život
a da je verovati u suprotno besmisleno
imaš li svoj
KATEGAT
kako vidiš svoje nadsvesno
imaš li kraj definiši kraj


voliš li moje bolesno zdravlje
koji je tvoj broj u dsm–u IV***
pst, svako ga ima
voliš li šot cigaretom


da li ti se sviđaju moja leđa

dok odlazim

ništa

viktorija, šta radiš?
-evo kući, sad dođo' i ništa.
(selim se iz kuće u kuću. našla sam neke čudne nalepnice i lepim ih po kući. slušam rundeka i ne verujem još da koncert me nije izmestio. čitam n1 vesti.
*
*
*
ribam kupatilo.
sklapam veš.
otvorila sam staropramen.
zapalila sam cigaru.
razmišljam kako da zavolim svoju sudbinu seljenja
i zašto mi deda kaže da je bolje da putujem punih kofera vranje stockholm
nego li da sedim u prevalác i da mi najverniji saputnik budu prazni džepovi
razmišljam da l sam viktorija il pseudonim.
razmišljam zašto mi se tolko sviđa la grange od zz top-a
zašto sam prestala da čitam knjige
i zašto me ništa ne osvaja
razmišljam zašto se to tolstoju desilo sa 50
a meni u još u ranim dvadesetim
razmišljam zašto je mehanizam sveta obrnuto proporcionalan prostodušnosti ljudi
zamišljam kako stefan maše severini
kad ona mahne u kameru
zašto je neko drvo a neko list, pa lebdi
razmišljam zašto se nekima stvari samo dese
a ja se oblačim u sizifa
zašto srbija nije država nego samo teritorija
zašto mi svaki dan daje razlog da nestanE
zašto su kroz prevalac sagradili autoput
i nema više vinograda
da li je tata budan ili da ga probudim i
da plačem na skajpu
razmišljam kako je skajp velika glupost
razmišljam kolko je bitno pomiriti se
i kako neću da se mirim
razmišljam kolko sanjam da sam sretna
i koliko nisam
razmišljam kako mama predivno slika maslačke
kako pufkaju
i kolko je suncokret važan motiv na njenim slikama
kolko je tata dobro svirao plimu kad sam bila mala
i kolko je se sad ne seća
kolko mi je dobro kad odem u knjižaru stošić i slušam "destruktiv blues" u sred leskovca
na švedskom i prekorevam ih što mi nisu prodali žustine
da vidim da li sam još jedna žena koja raskrštava sa šablonima
razmišljam koliko nisam
razmišljam kolko sam povredila babu i dedu što nisam večerala s njima još jednom pre no li me strah od života bez njih
opet pojede
razmišljam kako pomahnitalo zaključavam vrata
i kako je milan kundera veliki lažov
a fredrik begbede car
razmišljam da se spakujem opet i odem u kotor
ili u lidingö gde mi je srce zaista kucalo
i kako znam da neću to da uradim
jer je veza vranje naspram bilokud
žalosna
u stvari kako prosto - neću to da uradim
i da to ne zavisi od ikakvih veza
razmišljam kako da prestanem da slušam elizabet vulridž grant i u istom trenu je pustam
da se podsetim da moje tuge imaju
sestru
razmišljam kako sam za ančiki rekla da su moj dom
i kako sam zaključila da je ljubav mog života iz prevalác
kako sam u stanju da dok ne napišem pesmu
popušim celu paklu idući iz sobe u sobu
i kako po paklu imam u svakom PAKLU ovog lavirinta
od kuće
kolko volim da pušim i kolko je veza između cigare i usana
-delikatna
razmišljam kako jedva čekam da nestanem
i kako bi to zaista bila velika šteta
razmišljam kolko je epitaf "obrati pažnju na poslednju stvar i legni tu kraj mene"
kraljevski
i kolko je imati s kim da živiš bitnije od toga
da li pobednik stoji sam
razmišljam kako je nebo mnogo daleko kad se gleda
s ravnice a blizu ako se popneš na planinu
i kako mi je baba rekla da se to samo tako čini
da je nebo neuhvatljivo
i da misli treba da nam budu tamo gde nam je glava
razmišljam ima li ova drama krajnji čin
i zašto ne)
- ali eto, dođo kući i ništa

ipak idem dalje

srce nepobitno čujem kako kuca - kla klap kla klap
sanjam da prestanem da ga čujem --------------
namerno zaboravljam
što više zaboravljam
više se sećam
uvek svoja, ali zgrožena od besmisla
ipak idem dalje
otvara mi se stalno neki put

1964, Pesme duše, Horhe Luis Borhes

Više nije magičan svet
Više nije magičan svet. Ostavili su te.
Više nećeš deliti jasan mesec
ni tihe vrtove. I odveć nema meseca
koji nije ogledalo prošlosti,

kristal samoće, sunce agonija.
Zbogom zajedničke ruke i hramovi
što ljubav je približavala. Danas samo imaš
odano pamćenje i puste dane.

Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno)
sudbinu koju nema i koju nije imao
nikad, ali biti hrabar nije dovoljno

da bi se naučio umetnosti zaborava.
Jedan simbol, jedna ruža te razara
i može te ubiti jedna gitara.

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Neću biti srećan

Neću biti srećan. Možda nije važno.
Postoji toliko drugih stvari na svetu,
jedan bilo koji trenutak je dublji
i drukčiji od mora. Život je kratak

i iako su sati tako dugi,
neka tama nas vreba,
smrt, to drugo more, ta druga strela
što nas oslobađa sunca i meseca


i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao
i koji si mi oteo mora da je obrisan;
i što je bilo sve mora da je ništa.

Jedino što mi preostaje radost je da budem tužan,
taj uzaludni običaj koji me podstiče,
Jug, izvesna vrata i neki kutak.

sapatnički, duboko u vama

u mraku

gde se pomno uči način

da lakše podneseš sutra –

sedite


čitate francuze

nazivate se albatrosom

i voltera

po kome se od svih tvojih tužnih kurvi najbolje kotiram


i dišeš joj kroz nozdrave

cedeći pomorandže

da ne precrkne od žeđi

već od tela; istine su, uzgred, nebitne


i ćutite


potreban mi je trinaesti mesec

i trista šezdeset sedmi dan

da vas raspoznam;

poezija nije dobar saputnik mladih onaničara,

budimo sapatnici – veži je

ni on nema pamćenje, potvrđujemo jedno drugom, smejući se

da recimo budeš srećan
i osmehneš se oblačeći golinu (ja bih da bezvremeno budeš obučen u golinu)
u recimo, Buenos Airesu
u čoveka koji prestaje,
koji zna da prestaje! da oplakuje sve
stvari i ljubav i
sve samoće

(a samoću samu?)

glađu, da opraštaš sebi
a gospođici koja ispod kaputa
nije imala ništa?

ništa!
za neki kreativniji san
bolji dom

rukata okata, grlata
čulom neutoljena, raštrkanih oblika
raštrkana, u strasti, požudi
ljubavi: neograničenog htenja

hodi otmeno,
neke stvari možeš uvežbati, vidiš!

vidiš! tango!

teret koga voliš
i tvoj je teret;
više ogledala možda nose pravije stvarnosti?

moraš krenuti, moram krenuti
moramo krenuti

ona nema pamćenje
gospođica skida kaput

''can't remember anything at all, sitting here in my basement patio''

(plivam)


a bilo je i boljih dana
ne znam zašto tela imaju masu
ne znam ni da li je Higgs ikada uspeo otkriti tajnu
ko zašto koliko meri
ni zašto neko ništa ne meri

verovatno sam počela baviti se suludim temama,
verovatno dakle, merim,
pa čisto iz čista mira viknem na čoveka,
kad mi narušava samoću

prijatelj se može nadomestiti, samoća nikad
i oni mere, verovatno


(stiže te uvek ono za šta si spreman;
meriš)

ima i težih bića od čoveka, shvatam, ali
plivaj, činiš se lakšim
i ne misli da sve vode okean su


meriš, mere